Hamida

Uglješa Vuković : Ja, Ferhadija

Uglješa Vuković : Ja, Ferhadija
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

Lepota je gorda i izazovna. Mislila sam da niko ne može podići ruku na stoleća gordosti i bitnosti. Moje vreme suviše dugo traje da bi me mogao ubiti varvar jednog trenutka. Zapravo, moram priznati da sam umela biti drska, kako to samo lepotice znaju, znala sam podviknuti upadljivošću na nesrećnog zaljubljenika što je kukavički proklinjao moju veru, prošlost i tradiciju. Dopuštala sam da me diraju komunistički apartčici, pravoslavni i katolici, bezbožnici i nevernici, jer znala sam da će ih moje platno i miris smekšati. Malo sam govorila, tiho sam pevala i privlačila sam izgledom i duhom ljude druge muzike. Bila sam veoma samouverena i nikada se nisam hvalila ajetima i surama koje sam znala napamet, a naročito se nisam hvalila da imam bogatu i raskošnu sestru bliznakinju u dalekoj Turskoj.

Živela sam sa svojom lepotom i ogromnim, nesagledivim vremenom u kojem su upisane priče, legende, uglednici, neimari, hafizi, hodže, paše, posetioci, derviši, isposnici, umetnici.

Haljine koje nosim su jednostavni materijal skrojen od vekova što menjaju boje kako svetlost menja dan. Ornament mi je sunčev zrak što iskosa pada po meni. Ali nijedno tkanje ne može da prekrije istoriju koju nosim na sebi. Nema tog pokrova što krije moje priče i tajne.

Oko mene, u meni, i zbog mene dogodilo se mnogo velikih stvari. Ja sam uvek govorila ćutnjom. Lepotica uvek ćuti. Pogled lepote je dovoljno jasan da sve kaže. Najviše sam volela mirne i ćutljive opsenare što su me posmatrali u sazvučju tišine u mesečevim noćima. Sa takvima sam bešumno i nemirno vodila ljubav do jutra. Moji ljubavnici su stanovnici svih krajeva. Najviše volim kada iskoče iz Pamukovih romana i stanu na banjalučku kaldrmu nakon što se provuku kroz usko grlo Haništa. Onda stave ruke u džep, pomere blago glavu prema dole, nabace smešak i upišu se senkom u večnost. Moji su ljubavnici veliki ljudi. Pasavandžije koje jezde strašnim ulicama da bi odagnali dosadu. Najviše sam volela zaljubljene hrišćane. Oni više vole moj pokrov i spoljašnost, dive se mojim draguljima i ne razumeju moju suštinu, a to svaka lepota priželjkuje.

Smisao je nebitan, izgled je bitan, govori raskošje lepote koja se obožava.

Moji su ljubavnici pesnici i sladostrasnici i njih sam, kao i hrišćane, odbijala i privlačila tišinom i daljinom iz koje sam došla.

Bila sam sigurna u sebe i u poglede na sebi. Mislila sam da niko ne može zlo da mi učini, iako sam znala da mi mnogi zlo žele. Mislila sam da je dovoljno da zamandalim kapiju, sakrijem pogled i poprsje, ali nisam znala, tj. nisam htela znati šta se dešava oko mene. Lepota je odviše ponosna da bi mogla poverovati kako neko zaista hoće da je ubije. A i odviše hraba da bi se bojala ubica koje bezbrižnost lepote ne primećuje jer spodobe sam odbijala čvrstinom svog tela i stava.

Ja, Ferhadija, verovala sam da sam banjalučka tvrđava, i da uzdasi mojih meraklija i esteta, svakovrsnih nazora, nikada neće dopustiti moje urušavanje, propadanje, a komoli ubistvo. Mislila sam kako prizemna zavist zavidljivaca ne može naškoditi otmenosti mog trajanja.

Banjaluka je bila tiha, mirna i uspavana, njeni žitelji su silazili na vodu i delovali su pitomo i vodenasto. Obožavala sam zvuk njenih čamaca što se odbijaju od moju čvrstu obalu.  Ali neko je uzburkao vodu i posvađao čamce. Počeli su da me izbegavaju, da me kude i šalju nikad prekornije poglede. Osećala sam strah, ali oko lepote postoji previše naklonjenih branilaca i nisam ni pomišljala da mi sleduje smrt. Znam da je i večnost podložna propadanju, to zna svako ko je proglašen kao večan, ali zar da moj kraj bude izvestan pored svih čvrstih temelja na kojima sam počivala? Bila sam umišljena i nisam se bojala.

Pohotnici su me silovali i ubili u jednoj noći. Nestala sam u bestrag kao da nikad nisam postojala. Ostalo je ime i pomen. Nisu ostale čak ni ruševine. Ubijena je i moja manje poznata sestra Arnaudija. Glas mi se dugo nije čuo. Tijelo su mi zakopali u nigdinu. Mesto mog postojanja me je zaboravilo i mrzelo. Prestala sam postojati, misliti i osećati u jednoj noći, a zvali su me večnom. Moje revnosne sluge su počele pevati o mojoj lepoti i bitnosti tražeći moj nestati trag. Tražili su me uporno i predano, i iskopali su moje tijelo sa namerom da me ožive. Sada me pokušavaju povratiti iz nepostajanja, a posle smrti još jednom sam snažno probodena kamenicama mržnje koju ja ne mogu pojmiti i objasniti.
Moje znanje i istorija me uče da bednike ne možeš objasniti i razumeti jer se tu nema šta objasniti i razumeti. Ne želim mistifikovati moje rušitelje, siledžije i ubice. Njihov čin je nedvosmislen i jasan, oni ne zaslužuju epitete. Njihovo prisustvo još prisustvuje.

Posećuju me u mojoj nemoći mnogi ljudi sa istim pitanjima i ja im svima kažem isto:

Ja, Ferhadija, neću se vratiti dok god žive, misle, delaju i mrze oni koju u časku opet mogu iz mirne i bezbrižne vlastite dnevnice uputiti kamen na moje nejako telo.
Ja, Ferhadija, ne mogu oprostiti ono što još traje.
Ja, Ferhadija, prognana sam lepotica sa teškim ožiljcima.

Rane se vidaju novim rođenjem i vremenom.
Moje se telo još gradi, a moja duša će se tek izgraditi.
Ukoliko želite da me ikad opet vidite, gordu i ponositu kakvu ste me viđali na mesečevom odsjaju u banjalučkoj zlatnoj prašini, sa žutim haljinama davnivna koje sam nosila, moraćete i svoja tela i duše izgraditi.

Ja, Ferhadija, se u vaš grad mogu vratiti samo ako shvatim i osetim da se oko mene skupljaju dobronamerni pogledi uživalaca lepote.

Noć mora pustiti dašak vetra severca, Vrbas mora zahučiti pozdravljajući svoju najstariju sestru, posetioci i obožavaoci zaljubljeni u mene moraju izaći iz zamršenih priča, moraju proći kroz uske hodnike  što vode do mene, moraju stati korakom čoveka ispred mene i osmotriti prizor fiksirajući udivljenički oči na mene.

Isto ono što sada čine likovi iz priče utkani u stvarnost ispred veličanstvenog Hrama Hrista Spastitelja.

Ja, Ferhadija, oživeću i živeću, zasijaću i svetliću samo ako ima dovoljno ljudi sa razigranima čulima što smelo staju pred moja stoleća i umetnost, bez obzira kojoj veri po rođenju ili izboru pripadaju.

Ja, Ferhadija, oprostiću ovom gradu sve nakon noći u kojoj ću dugo oćutati prisnost sa znatiželjnim gledaocem druge vere koji će me osmatrati sa svih strana zamišljajući moje gipko telo u svojim blagim dodirima drugačijih navika, misli i osećanja.

Ja, Ferhadija, ucrtaću se u panoramu Banjaluke ako ovaj grad ubedi mene u svoju promenu, ako ovaj grad dopusti uživaocima da me očima glasno ljube naočigled svih, ako ovaj grad dopusti mojim vernicima da u nutrini mene stanuju ispovedajući molitvu.

Izvor:buka.com

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *