Hamida

SERIJAL: zarozavanje zara

SERIJAL: zarozavanje zara
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

 

Iz rijetko dostupne knjige “Zarozavanje zara” autorice Semihe Kačar (Izd. ALMANAH – Podgorica, 2000.) prenosimo nekoliko autentičnih ispovijesti sandžačkih žena nakon prisilnog skidanja zara i feredže 1951. godine, koje govore o patnjama i traumama koje su one i njihove porodice preživjele

SVE MUTNA POJELA

DERVA: Samo znam to, kad su nam vikali da skinemo to. Tito taput beše zavlad'o i mi smo tad živeli na selo, blizu zadruge. Zvali nas da odemo u zadrugu. I, Boga mi, mi ti tako otosmo. Oni zvali nas, pa koju strogoću, da idemo u zadrugu. Naši nas terali, pa ja đe sam klanjala, svi vikahu Hazbovica koči. Pokupile ti se mi žene, il’ da idemo il’ da nas pozatvaraju. Iz mog sela pet-šes’. A ta soba beše puna. Okolo klupe a u sredinu hastal, a za njim ljudi. E. Bogu ti fala, grko li je bilo tad! Pa bi mi svekrva rekla, da vidim, ako ima ljudi da se malo zaklonim, kad bi išla na vodu. Bože, kako je to bilo tužno i žalosno! Noge mi taput umrle. A ja sam, Boga mi, zaboravila, ja se ne sećam, ja ti ne znam ništa. Halovi. E, pa, ne umijem da ti reknem. Teško nam je bilo, pa sve smo plakale. Ti što su došli, rekoše da skinemo i mi skinule. Ene, ko je smeo reć neću?! Ene…

A, evo, sad ne bi nikak'a turila. A ono je bio veliki gazap kad su se skinule. Tito naredi to. Šta je to, ja ne znam. E, kad sam izlazila, kako sam se osećala – to ti ne bi umela kazat. Godinama mi nije bilo pravo, a ne tad. Noge su mi taput umrle, rekoh ti. I dan danas se savijam. Evo, ja dan i danas nosim čaršaf i namazbes na glavu. Samo nema kapaka i peče. Ne bi mogla izij u tumajlije na ulicu! Ja niđe ne iziđem bez čaršafa, sem tu do Vasve i Ljutve, preko puta, a dalje ne bi. Boga mi, jedva smo ispadale, imalo je žena koje nisu šćele, al’ nisu smele. Prva ja. Hoće da kaznu Hazba, mog starog i ja morado. Ima pedesetosam godina, kako sam se udala, to je bilo taput. Neko je nosio pokraću peču a ja, Boga mi, podugačku. Mlogo hajem čaršaf i dandanas ga nosim. Od svačega se rezo: atlasa, santaliona, a ovaj što nosim je od trevire. Tako mi Allaha, pripasaniji je no salj u tumajlije! Ubio me Bog, ako imaju više od tri žene da ga i danas nosu. Posice, kad skinusmo, dadoše nam tačkice da za njih kupimo po metar štofa na kuću. Jes, tako mi Boga, a neđe više žena u kuću i šta će da radu tri žene sa jednim metrom štofa?! To mesečno davahu, pa bi se žene sastavi, jednog meseca daj jednoj da sašije, a drugog drugoj i tako… Šta ću da srežem sa metrom?!

Posle se išlo za Tursku. Išlo se i ranije 25-e i 45-e. A i posle. Moja sestra otišla kad su skinuli feredžu. Išlo se, no insan veseli, zaboravi. Sve što prođe to se zaboravi. Ada, Boga mi, i tuhav su uradili. To je oteto, ha nazor oterano. Mora da se skinu… Pa konferencije, pa jadi! Ono behu gori naši no oni, Allahami! Behu samo da se skine peča. Pokupi nam ljude, pa him dadi strahobu! Eto tako to… Šala nije naterat! A sad je svud tako. Tamo i u tu Tursku. Oni beži u Tursku. A ode je opet bolje za svoje i za stare. Ne tragaše niko nikoga u Tursku. A, Allahami, ni hodžama ne verujem od taput. Vala, sve su hodže pristale da se skine, sem Smail efendije. Rek'o mi je: Ostavite me do ujutru da razmislim. I on umro. A njima krivo: kako da umre?
Pa zadruge po selu, sve kupili ljude i govorili im, demek, Tito taput to naredio! A, vala, su ga hajali, a on je gore čineo no svi. A sve potuljno. Šta je taput svijeta izginulo! Hadžet je pun. To salj ko ti je bio kivan, vazda da ti nisi kriv, salj namigni i izedete noć. Na Hadžet. Pune su jame bile. Sve mutna pojela. Eh. ene. Bratstvo-jedinstvo, a udri. A ništa muslimansko nije d'o. Sve gore. No Bog će nam, akobogda, pomoć. E, muka more bit ja doživetneću. Kako god Bog bude naredio, drugo ne more bit! Muka dušu ne vadi bez suđene dakike. Nema gajreta. Aman, muku muči, al eve me! Ja bi onda od muke jekni, al’ ne pomaže. Ha noć, nema ponekog. Izede ga noć. Vala Muslimani nemaju nikaku slobodu ni pravo. To, aman jarabi, bratstvo-jedinstvo, a isteruj, a mi šuti. Đe ko koga ufati nasamo – ubi. Allah da pomogne!

Vala svijet iš'o je i bež'o sve od straha. Pa i sad, zar ne beži?! Po čitavom svijetu ode omladina. Puni autobusi ka šibica idu. Sve ode, sem ovo staro što ga neće niko. Jedva čekaju da te ispratu, niko te ne zaustavlja. Kako je počelo, nikad se neće smirt. Sve je prslo… Bog zna hoće li to kad i kako sastavit. Daće Bog da hoće…

BILO JE SVAŠTA

AMIRA: Ja sam rođena 1925. godine u Sjenici. Moj otac je te godine sve rasprod'o jer smo šćeli da selimo za Tursku. No put se zatvori i mi ne mogosmo otić. Otac mi se više nije šćeo vrnut u Sjenicu, već smo otišli u selo Rasno. Pošto je bio hodža, služio je u Rašljansku džamiju. Tu sam ti živjela sve do petn'este godine. Eh, bogme su me udali od petn'es godina i to o'de u Pazar. Tad sam se asli i pokrila. Kad su partizani došli, ja sam već čaršaf nosila i pokrivena bila. Poslje oslobođenja moj čovjek je tražio od mene da skinem čaršaf. Dosta smo imali muke i svađe oko toga – do jada. Njemu su tražili da se skidaju feredže pošto ti je on bio pomalo crven. Bio je, brate, u crvene, eto to da ti ne krijem ništa. Ja neću, a on hoće da mi skine feredžu pa hoče, čare nema. Ondar, nije mog'o da iziđe na kraj pa me ispratio u Baljetinj, u blizini Mitrovice, kod njegove sestre. Ona je izašla iz Mitrovice i sedela u kulu Baljetinaca, jer je njihova kuća bila zapaljena i ona ti je njima bila poverena na čuvanje. E, on ti je mene pratio tamo u tu kulu da se maknem, da bi zavar'o trag što ne skidam feredžu. Stalno je tražio da je skinem. On traži – a ja neću.

Nudili su mu i da radim u to vrijeme u prodavnicu. A ja nepismena žena. Veli on meni: pa hajde, Amira, kad oni tražu da ih ne ljutimo, ja ću ti pomoć. Ja opet neću. Neću i ne smijem to da primam, ja sam nepismena žena. A vala ni feredžu ne šćedoh skinut. E, kad sve žene poskidaše, tad sam i ja pristala i pošla. Tad moradoh. Nikako nisam šćela da bidem u prve. Bogu ti fala, kako sam se osećala! Sram me bilo. Ali kad sam videla da ima još žena malko sam se oslobodila. Meni je bilo mlogo teško kad smo izašli, bila mi je zava sa mnom. Mlogo je nezgodno, neobično je, sramota te. Čini mi se, svi u mene gledaju. A bilo je toga. Sa strane su te gledali i prezirali. Kao da vele: ene, Salih skin'o ženi feredžu i sestri Fatimi. A imalo je žena koje nisu skinule. Moja svekrva i čovekova mi hala nikad je nisu skinule. Njih moj čovek nije ni pritisk'o niti ih je ter'o.

Sada bi je ponovo neke žene nosile i voljele bi da se vrati. I ja bi’ voljela. Odozdo si mogo bindrehu obuć, ako hoćeš, ne vidi se. Odozgo ti je lijep ćaršav i sve pokrije, ništa se ne vidi. A vala ima i onih koje je ne bi ni za živu glavu više obukle, taman da ih strijeljaš.
Zaplašeno je bilo. Poslje toga se počelo dizat i u Tursku.

Mene su nudili da radim po AFŽ-eu. Ja nisam šćela. Moj čovek je dobijao stalno naređenje da skupi žene po komšiluku na konferencije. Ondar bi on tražio od mene da idem po komšiluku i da zovem žene. Vala ja nisam mogla, nikako. No, ja bi da se ne bi svađali, pratila po jedno od dece, dala bi im po neku paru i deca bi otišla. On bi me pito jesilj ih zvala. Jesam. I, eto, tako bi mi se prošlo.

U to vrijeme su priređivali neke mitinge. Aman jarabi, koji je mašer bio kod nekadašnjeg hotela. Tu se održav'o govor i došli su neki glavni iz Beograda. Trebalo je da nosimo nekakve parole. Moj čovek meni veli: Amira, uzmi ovu parolu; a ja izašla i živa neću da je uzmem. Nije mi neki zulum činio, ali mene je to bilo mrsko da nosim tu parolu i hajd. Neću da je uzmem i gotovo. Nazim Tokalić bi se smij'o, uzimi je, Amira, još kad te je zapalo da je nosiš.

Poslije su kupili neke tečajeve, za opismenjavanje. Išla sam na tečaj i opismenila se. Evo sad mi to pristaje, učim neke dove iz Ilmihala. Da sam produžila još bi bolje znala. No ja nisam radila pa nisam mogla dalje da produžim. Eh, a koje su radile kako se na njih gledalo loše. Šta mu šćede da zaposli ženu, “prokurvaće” mu se. Devojke su zvali “fabrikuša” i govorile bi: ne bi je uzela za sina taman da bi ost'o neoženjen. Bilo je svašta. A, Boga mi, se kasnije usladi, neće da se oženi sa onom koja ne radi. Više su bile na cijeni poslje koje su radile. A i te su plate učinele dosta razvoda i jada. Imam svoj dinar, neću da trpim zulum, i neću nikakav zapt i hajd. Svako svojim putem. U zdravlje da se gledamo, diko!…

PEČA

ZUBA: Udala sam se mlogo mlada. Tad sam živela u Lug. Hadžemija sam bila. I ja sam nosila peče. Peče su izgledale ovako: ovamo čaršaf sa nadšivenim kapakom koji je pokriv'o glavu i ruke, rukavice i crno platno, pa se zahadžuzi, pa kud goj hoj. Sve je bilo pokriveno ni prst se nije vid'o.
Dvije godine poslje moje udaje, došlo je naređenje za cio grad da sve muslimanke skinu peču. Izubaha zabraniše. Rekoše da žensko ne može izać’ na uljicu više sa feredžom. Bilo mi je ž'o, bogme. Ž'o kako nije. Ja mesec-dva nisam ispala napolje. Ni na sokak. Poslje morasmo. Pozvali su hodže i naredili im da nam kažu da skinemo. Govorilji su nam da je to po zakonskom putu došlo i da mora da se poštuje. Boga mi sam bila iskidana na tiftike. Aman jarabi, kako mi je teško bilo?! Alj’, ka se mora – štaćeš. Tako je država naredila. Ne mogu da se nakanim da izađem na polje. Kako mi je bilo teško, pa to ti ne mogu kazat’! Dva meseca nisam ispala. Ko da sam bila u zatvoru. A za grijeh, nije mi palo n'om. Poslje moradosmo. Ja bi poslje namazbez, pokri se, salj oči bi mi se videle. Bilo mi je čudno i teško. Dok sam se navikla, crna muka. Bio je neki Ahmet, milicajac iz Luga, on bi ti žene nasred uljice, skido koju bi god zatek'o sa feredžom. Imalo je žena što nisu dugo godina izašlje iz kuće. Neke i nikad. Muslijaginca nije nikad, i nikako izlazila od kako su se makle feredže. Ona jedina. Ona što nam je bila ode, komšinica, isto nije. Mustafa Sukić efendija, on je bio uz'o; Selimovu sestru, Hajricu, ni on nije d'o da izađe njegova žena. Smail efendija Filibarić iz Luga, on nije šćeo da se potpiše da se skine peča. Na njega su veljiki zulum vršili. Dali su mu roka do sutradan. On uveče dovu činio i tu noć tesljim bidi. Umre uveče, a oni se čudili: kako, mi ga pozvali, a on da umre? No, Allah mu ukabuljio dovu. On je jedini, aslji, bio hodža kako treba. Njegova žena poslje njegove smrti nije nikako izlazila. I ona je kratko vrijeme živela iza njega. Umrije odma’. Sebet him bi peča te umriješe. Allah im se smilov'o. Imalo je mlogo žena koje nisu više nikad izlazile. I umrle su, a nisu izašlje. Iz straha listom se išlo za Tursku. Strah brate. Strah i visoki porezi. Strahovalo se da se nešto još strašnije ne desi. Mlogo je otišlo. Valha hi, nije niko ni zaustavlj'o.

Ja, valha, sam hajala peče. Opet kad bi bilo, ja bi je opet stavila. Bilo je nekako ljepše. Mlade su nosile peču do brade, a kad pređu u godine, ispod brade. One su nosile i neke ljepše čaršafe. Na nogama su nosile kaluše i škarpine. To su nosile mlade žene, a starije ravne cipilje. Kad bi išlje u mahalu, žene su nosile fes sa dukatima i askije od zlata. Oko grla je bila niska zlatnih lira, bešljija i šorvana. Žene su otkrivale svoje ukrase samo u ženskom društvu i u porodici. One iz jakih, bogatih porodica su noslje musirabe. To je bilo nešto slično kaputu, isprepletano raznobojnim gajtanima crvenim, crnim i kahvenim i sa omotanim dugmadima. To je bilo nešto mlogo lijepo i ukrašeno. Musiraba je izrađivana od kadife, slično današnjem somotu, samo mlogo ljepše. Žena je bila strogo iza kapija. Kada bi dolazili nepoznati ljudi, žena je morala da stavi prst (kažiprst) na nozdrvu, spolja, stiskajući da ne more zborit tankim glasom nego da hunjka, kako ne bi mamila svojim glasom. Tako su to ljudi naređivali ženama. I Boga mi su slušalje, nisu smelje mlogo da pričaju. Ja, vala, to nisam stavljala. Jok vala! Nisam ni izlazila na kapiju. Ja nisam mlogo ni pričala. Ja, veruješ, i dan danas odem u mahalu, pa samo kad me pita neko, pričam. Tako je to bilo tada. Novine su se teško prihvaćalje. Pogotovu zapošljavanje. To je bilo đunah, ali kad se moralo. Nemaština ćete naterat na svašta. Nemanje para za život je naterala ljude da pušćaju žene da radu u fabriku, i ko će i ko neće. Koja je radila u fabrike morala je suknje da nosi i da ide gologlava. Ove starije su nosile podužu suknju i šalče na glavu.

GORČINA

PEMBA: Još mala sam bila, Boga mi, još devojkom sam nosila peču. Udala sam se i ubrzo poslje toga smo sljeglji u Pazar. I ovde sam je u Pazar nekoljiko nosila. Muž mi je radio u Sreski odbor i tamo su pričalji da se skidaju feredže. I prvo žene rukovodioca. Muž mi reče: ženo, moraš da skineš feredžu. To je zakon i to treba da se skine. Ja sam mu rekla: nikad ti je neću skinut. On moraš, a ja ne moram!
Kad bi šćeo da dođe s posla, ja bi sve brižila. Osećala sam se ko jadi moji. E, kad posljednje bilo 46-e 47-e, ne znam ni koje godine, pred akšam je bilo, a on se natuštio, a deca sva oko mene. Molju me, i Veza i Ibro da mu što ne kažem ilj’ ne povratim riječ toljiko je izgljed'o strašno. Ne znam ni dalj’ je večer'o. Obrecnu mi se: “Slušaj ženo, noćas je posljednja noć. Ilj’ ću bombu bacit u ovu kuću, il’ ćeš skinut feredžu!”
On je im'o pritisak od partije, a i moja braća su me terala da skinem, a domovnina nije. No čak su me branili. E, tu noć, kad je bilo posljednje, reče mi: ilj’ ću bombu bacit i sve ću perišan učinit, ako ne skinem, a meni, bogme, ž'o decu… Poslje reko’ slušaj, Bajrušu, ako će doć Bajramovica Čarovka i Šefkovica Tuzinka i to ode da dođu, pa z'edno da idemo tamo, u narodni front.One, to su ti bile pobožne, i Šefkovica, aman jarabi! A Šefko vala nije.
Helem, dođoše ti Šefkovica i Bajramovica Čarovka, od jada se drugi smiju a ja plačem. Šefkovica, i ona plače, a Bajramovica onako. E, mi ti se okrenemo onako bez feredže…

A meni toljiko vremena, hoće da mi Bajruš kupi mantil, doveo onog Bejta Mavrića da mi uzme meru, da mi ga sašije. On rastegni da mi ga izmeri, a ja mu ga firakni. I on, grdan, sedi i muči se i ja taput mu ne dadoh da mi izmeri. Još dvaput je dolazio, ja mu nisam dala.
Prema Bačevskoj pekari bila je čekaonica Narodnog fronta. Helje, nejse, mi ti krenusmo tamo onako bez feredže. Stigosmo. Uđosmo, malo posedesmo. Bila sam zamotana, samo mi se oči videlje. Uđosmo mi, ja ne mogu da reknem dobar dan. Ja ništa nisam rekla. Ne mogu da reknem, za paru! Pa i oni ljudi osećaju, ništa ne rekoše. Alji kad nas videše bez zara, zapljeskaše svi. Oni pljeskaju, a meni muka. A ja, kako sam se osećala, ne daj Bože nikome! Nije mi bilo lako. Malo posedesmo… Izađosmo plačući. Kad stigo ovamo, kući, deca se obradovala sva. Ne mogahu više da podnesu naš reziluk, između mene i moga čoveka.

A izjutra, kad sam se digla, mene se učini da iz sunca krv kaplje! Ja pomislih, možda smo se i ogriješilje što bismo sebet da je skinemo. Eh, kako mi je bilo grko. Zakljela sam se da neću izać. Kažem ti, činelo mi se da krv iz sunca, kaplje! Zovem devojku mi, Vezu; “sunce”, a ona mi kaže: Pa majko ja ništa ne vidim. Ja njoj opet; Boga mi, jeste, eno kaplje! Toliko mi se čini.

Eto, za Tita kažu da je bio dobar. Dobar bio za narod, a za veru vala nije. Od dana kako sam skinula zar i feredžu slabo sam izlazila. Kad bi izašla, imala sam rehu na glavu i šalče. Imalo je žena, Srpkinja, koje su napominjale kako ja, k'o žena rukovodioca, aslji, ne izlazim niđe. Toliko to pik beše navezala na mene komšika Stanojka, što ne izlazim bez feredže, a ja nit sam mogla nit sam šćela.
E, poslje, dođe ti Bejto, po četvrti put, da mi uzme mere – za mantil. E, ovaj put uze mi mere. Sašio mi i sukjnu i mantil. Do skoro mi je traj'o, od skoro stiže sirota i ja joj ga dado.

Alj’, kad bi ga izašla – i dandanas mi je teško. To je bilo moranje, i to ti je. Silom zarozavanje zara! Ja se pitam: šta je im'o Zakon sa mnom i sa mojom feredžom? Moja feredža – moja briga! No hoćeš, oni sve zorom. Skini pa skini! Druge ti nema. Drage volje – na sramotu! Da je bila draga volja, nikad nebi skinula. Dinami!
Dosta je narod poslje toga iš'o za Tursku. Zakrenulo se to, i narod nije mogo da podnese, dizao je u Tursku.

DŽUMBUS

P.D.: Bio sam među prvim rukovodiocima – izabran sam bio za sekretara jedne seoske opštine. Bio sam, što ‘no kažu, aktivista. Nafa Bošnjovka, aktivista, i Šukra i Haso Rožajac, došli su da agituju gore u Lukare. Tražili su da skupimo što više žena, da skinu zar i feredžu. Mi smo se borili da nađemo što više ljudi koji hoće to da nam pomažu i da dovedu prvo svoje žene, koje hoće da to skinu onako, drage volje. Radilo se na tome da se narod opismeni, da bude naprednije no što je. To nisu bataljivali nikako. Trebalo je neko prvi svoju ženu da dovede i da je ubedi da dođe bez feredže.

Posle je izašao Zakon, a ja sam u to vrijeme radio u Sreski odbor. Mene su zadužili da skupim žene na konferenciji u školi. Okupilo se oko petstotina žena. Ja sam otvorio zbor: “Drage majke, sestre i snahe, došao je Zakon za sva vremena, da se skine to, to zlo sa glave. Ja nisam ni završio govor kad nasta vriska i jeka žena. Ja više nisam mog'o da pričam od piske. Rekao sam im: koja ne izađe na ulicu bez zara, posle ovog što su čule, milicija će je kaznit. A milicija je imala pravo, na osnovu Zakona o skidanju zara i feredže, da ih kazni ako se ne pridržavaju po njemu. Saopšteno im je da je to moranje i da moraju da se oslobode toga.

One poskidaše, staviše u kesu zar, a iz kese izvadiše šamije šamtaljke, bijele čaršafe, šalove, šta je koja imala i ubradile se samo im se oči vide, i plakale su kao kiša.

Posle toga zakazana je konferencija u gradu na kojoj je donijeta odluka da se održi miting u centru grada, da sve žene skinu zar i feredžu. Na miting su sve žene došle otkrivene. Bio je pravi džumbus. To se ne može ni opisat’ šta je sve bilo.

KUŠNJA LJUBAVI

NUNA: Ja nisam nosila feredžu. Moja majka jeste. Mlogo ju je voljela i komotno se osećala dok je nosila. Žene su išle po posedaka, imale su svoje posebne sobe… Mi deca se nismo sa njima miješala, imala smo posebne sobe. Majka mi je bila šaldžija. Ona bi se uveče pokrila bijelim čaršafom, pa bi legla u divanhanu, to jest hajat, pa kad bi se žene vraćale sa posetka, ona bi ih uplašila; one bi popadale jedna preko druge. Bilo je tu i smijeha i ljutnje. Kad bi se svojte kupile, žene nisu mogle pred njima malo slobodnije da se ponašaju.

Jednu noj bio je posedak kod nas. Okupila se svojta i prijatelji i poveo se muhabet koji je čovek pošten, a koji vara ženu. Tu je bio i moj babo. On se najviše kleo da je pošten i da nikad nije ženu prevario. Ona im se tu zaklela da će ispitat ko je pošten a ko nije. Babo joj je rek'o da bi je pozno u hiljadu žena.

Moja majka se nikad nije šminkala, a u to vrijeme bila je neka Bosanka u Pazar, došla, koja je nosila kraći čaršaf i kraću peču. Majka je zamolila da joj je pozajmi samo na jedan dan. Onda, ona joj je to dala i ona se našminkala i doterala. Peča joj je bila preko usta. Majka mi je bila mlogo lijepa i živahna žena. Imala je prirodnu crnu kosu kokorljivu. Bila je šalivdžija. Tako obučena, u Bosankinu peču i čaršaf, otišla je kod zeta Husa. Zet je bio trgovac, prodav'o je zlatni nakit. To je bilo u vrijeme klanjana podne namaza. Kad je ušla, on je pogled'o i pit'o je: “Odakle si ti?” Ona je umela da predrugojači govor i da priča bosanski. Rekla mu je da je iz Bosne. On joj je rek'o, da nikad nije vid'o ljepšu ženu. Ona je uzela da pogleda nešto od nakita i pitala koliko košta. On joj je reko: “Za tebe nema pogodbe. Nosi, to je poklon od mene”. On joj je zakazao sastanak, kad preklanja podne, da dođe oko tri sahata u dućan. Ona mu je potvrdila vrijeme, samo da gljeda da nema nikog u radnji kad ona stigne, kako bi bili sami.

E, poslje od njega je otišla kod Smaja, njenog devera. Kod njega je isto rekla da je iz Bosne. I on joj je poklonio što je šćela i isto joj zakaz'o sastanak. E, poslje od njih sa svim tim stvarima otišla je kod moga oca. Kod njega je bila najslobodnija. Pomilovala ga po obrazu i rekla mu da ljepšeg čoveka nije videla u svom životu. Babo se tandaris'o. Ona mu je rekla, šteta što imaš gužvu, prošetali bi malo! Babo se malo razabr'o i odgovorio joj: “Ne mari za gužvu, sad ću naj nekoga ko će me zamijenit. Odmah je naš'o čoveka. Babo je drž'o radnju voća i povrća, bostan i tako. Ušao je u aščinicu, kupio nešto za jelo i dogovorio da ide u šetnju. Krenuli su. Babo je pit'o: Đe ćemo?. Ona mu je rekla da o'de ona ne poznaje ništa, neka on rekne đeće. Oni su krenuli Jošanicom ka Karahodžić ćupriji. Kad su došli do Karahodžića, ona je dujala, dujala, i dalje nije mogla da izdrži, digla je peču i rekla: “Tako ti, Islamu!” Babo se saktalis'o, zadugo nije mog'o da kaže jednu ciglu riječ. On je nju od milosti zv'o Džemka, i rekao joj: “Boga mi sam te ja, Džemka, odma’ pozn'o, samo mi bilo merak da te prošetam, pošto si mi se tako lijepo doterala”.

Bio je cio pocrnjeo od muke. Zno je šta će da bidne. Taput je Huso otiš'o kod Smaja i rek'o: “Vala mi dolazi jedna Bosanka i reče da dođe u tri sahata i sad je nigđe nema. Da je nisi neđe vido da je prolazila?” A Smajo mu rek'o: Šuti, ona je i kod mene dolazila i pokupila mi sve iz dućana! Hajdemo da pitamo Islama, da je nije on vid'o i zna li ko je ona?

Kad su otišli kod njega da ga pitaju, on him je reko: Nek vas naljet bide i sa njom i sa vama. To me nije briga!
Majka je uveče pravila posedak i njih je pozvala. Oni su došli. Za vreme posetka, dok su pili kahvu, ona im je iznijela ono iz radnje i rekla him: “Sram vas bilo, evo što ste vi pošteni! Ja sam vas sve nasamarila, a vi me niste poznali.” Babo nije smeo da bide na posedak. Zn'o je za beljaj pa se gaib učinio. Majka dugo nije zborila sa babom. Otišla je kod brata, mesec dana nije šćela da mu se vrati. Babo je bio ljut na Smaja i Husa, jer su pomislilo je, bili oni krivci i oni su je izazvali da ih proverava. Naljetiso ih je, da mu se na oči ne pomiljaju. Poslje su se pomirili. Tako je to bilo dok je nosila feredžu.

Ja sam bila dosta veljika u to vrijeme, onako. Zaboravila sam koljiko godina. Jedno vrijeme, ja ne znam kako se zv'o ona’ hodža, njemu je došlo naređenje da pozove žene da skinu te peče. I oni su bili rekli njozi, mojoj majki, pošto je ona bila najviđenija, da pozove žene, cijelu našu ulicu da idu kod hodže da vidu šta će. Ona je bila ko odbornica, ne znam ni sama šta li. Majka, poslje, nije dugo mogla da se odluči da skine feredžu. Odbijali su nekoliko, ali su na kraju morali da odu, jer je to bilo strogo naređenje. Bilo him je mlogo teško kad su skinule feredžu. Nisu mogle da izađu bez nje neko vrijeme. Onda, kasnije su, nosile donji dio, onaj čaršaf, a gore su se pokrivale rehom, neke namazbezom i šamijom i opet su bile pokrivene, samo što se videlo lice i oči. Taj vakat nisu mogle da iziđu! To bi ti bilo isto, da se mi skinemo i da izađemo gole, pirala. E tako je to njima bilo teško. Kad su skidale feredže, bila je velika vriska i plač. To je bilo mlogo teško, al’ čovjek se navikne na sve, živi kako more i mora.

Izvor: Preporod

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *