Hamida

RAŠOMON- RELATIVNOST I SUBJEKTIVNOST ISTINE

RAŠOMON- RELATIVNOST I SUBJEKTIVNOST ISTINE
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

Jedna filmska preporuka, svakako značajna i povezana sa psihologijom, film japanskog režisera Kurosave- Rašomon.

Drvoseča, sveštenik i običan čovek skrivaju se od oluje pod kapijom Rašomon. Drvoseča i sveštenik pričaju o nedavnoj istrazi u kojoj su oboje učestvovali kao svedoci. U pitanju je priča o samuraju i njegovoj supruzi, koje na putu kroz šumu, presreće  razbojnik. Žena je silovana, samuraj je mrtav. Svedočenja razbojnika, samuraja i žene ukazuju na drugačije i nekompatibilne priče, jer su za sebe proizveli odbrambene mitove, u koje su na kraju i sami iskreno poverovali. Svi likovi su pod dejstvom traume, u stanju ugroženosti sopstva, pa kriju istinu kako ne bi odali svoju nemoć, inferiornost i učešće u događaju. Svojim svedočenjima pokušavaju da sačuvaju iluziju kohrenetnog sopstva. Narcizam je povređen kod svih protagonista.

Na primer, razbojnik projektuje sliku o sebi kao neustrašivoj i moćnoj ličnosti, zavodniku i odličnom borcu („ukrstili smo mačeve 23 puta“, „samurajev konj me nije zbacio, pao sam jer sam se razboleo od loše vode“).

Žena projektuje sliku poslušne žene, koja je nesrećnim slučajem ispala žrtva i razbojnika i samuraja. Kako tvrdi, kada je shvatila da samuraj smatra da je osramoćena činom razbojnika, ponudila mu da je ubije; zatim pokušava bezuspešno da izvrši samoubistvo. Ona je samo žena, jadno stvorenje u rukama bezbožnika i kukavica, koja je pokušala da učini pravu stvar sklonivši se u hram.

Samuraj je mrtav, i putem medijuma, prizivanjem duhova, ima priliku da ispriča svoju verziju, u koju ipak ne možemo poverovati. Jasno je da je njegova zabrinutost za održanje adekvatne slike o sebi koja sadrži vrlinu časti, i dalje živa. Žena ga je izdala, i pokazala se kao moralno inferiornija čak i od bandita. Usled njenog nečasnog ponašanja, on ubija sebe kao bi spasio svoju čast, a možda i ono malo njene časti što je ostalo.

Dok samuraj projektuje sliku o sebi kao časnom, bandit o sebi kao hirovitom i okrutnom (što odgovara dominantnim ulogama u društvu), žena projektuje sliku slabosti koja je u skladu sa njenim polom.

Sudiju ne vidimo. Lokacija kamere ukazuju da smo mi, gledaoci, sudije.

Kurosava daje svakoj od tri verzije priče istu težinu, tako da  gledaoci ni u jednom trenutku ne osećaju da režiser implicira da je jedna od verzija istinita dok druge nisu. Dakle, upoznaje nas sa pitanjem prirode same istine, o tome kako možemo videti istu fizičku pojavu na upadljivo različite načine. Istina ostaje nedokučiva.

Film je dao svoj doprinos psihologiji terminom „Rašomon efekat“. Wikipedia opisuje Rašomon efekat kao „uticaj subjektivnosti percepcije na prisećanje, usled čega posmatrači određenog događaja proizvode značajno različita, ali jednako uverljiva svedočenja.“

Završetak filma međutim, nije pesimističan. Ili bar tako deluje. Raspravu drvoseče, sveštenika i čoveka prekida zvuk dečijeg plača. Pronalaze bebu u korpi. Drvoseča se zaklinje da će voditi računa o bebi, i odlazi po suncu sa bebom u naručju, vraćajući svešteniku (koji predstavlja moral i savest) veru u čovečanstvo. A možda je drvoseča bio u pravu. Možda je sveštenik ipak obmanjen, iako kraj oluje (metafora za kraj lošeg vremena i sukoba) sugeriše drugačije.

Priznanje za ovaj kultni film ne treba samo odati Kurosavi, već i piscu Akutagavi, s obzirom da je narativna i filozofska podloga preuzeta iz njegove dve pripovetke „Rašomon“ i „U grmlju“.

Izvor: psihobrlog

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *