Hamida

POETIKA POSTMODERNIZMA- Linda Hačion

POETIKA POSTMODERNIZMA- Linda Hačion
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

Postmodernizam je protivrečan fenomen koji gradi i ruši, upotrebljava i zloupotrebljava same pojave koje izaziva. Obično je povezan sa cvetanjem negativističke retorike: slušamo o diskontinuitetu, disrupciji, dislokaciji, decentriranju, indeterminaciji, antitotalizaciji itd.

Postmoderna kultura je u provrečnom odnosu prema onome što obično nazivamo dominantnom, liberalno – humanističkom kulturom. Ne poriče je, nego je osporava unutar njenih sopstvenih pretpostavki. Modernisti poput Eliota i Džojsa često su shvatani kao duboko humanistički zbog njihove paradoksalne žudnje za postojanom estetikom i moralnim vrednostima, uprkos ličnoj neverici u postojanje takvih univerzalnosti. Postmodernizam se razlikuje od ovoga, ne zbog svojih humanističkih protivrečnosti, već zbog provizornosti svojih odgovora na njih: on odbija da uspostavi bilo kakvu strukturu – kao što su umetnost ili mit – ili, kako kaže Liotar, veliku naraciju, koja bi takvim modernistima mogla da posluži kao uteha. Postmodernizam dokazuje da su takvi sistemi zaista privlačni, možda čak I neophodni, ali da ih to ne čini manje iluzornim. Po Liotaru, postmodernizam je okarakterisan upravo tim vidom nepoverenja u velike ili metanaracije: oni koji žale zbog ”gubitka smisla” u svetu ili umetnosti u stvari oplakuju činjenicu da znanje više nije na prvom mestu narativno znanje te vrste. To ne znači da je znanje na neki način iščezlo. Potpuno nova paradigma ne postoji, bez obzira na to što postoji promena.

Poznata humanistička razdvojenost života i umetnosti (ljudska imaginacija i red Vs haos i nered) niše ne stoji. Protivrečna postmodernistička umetnost uspostavlja stvarno takav red, a zatim ga koristi za demistifikaciju našeg svakodnevnog procesa strukturisanja haosa, saopštavanja ili određivanja značenja.

Tipično za postmodernizam je prekoračenje prethodno utvrđenih granica – pojedinih umetnosti, žanrova, same umetnosti. Granice između literarnih žanrova postale su fluidne. Međutim, najradikalnije su prekoračene granice između fikcije i nefikcije i, samim tim, između fikcije i života.

Autofikcija, tipičan postmoderni tekst, odbacuje sveznanje i sveprisutnost trećeg lica i, umesto toga, ulazi u dijalog između narativnog glasa (koji i pripada i ne pripada piscu) i zamišljenog čitaoca. Njegova tačka gledišta je provizorna, lična. Međutim, on uz to operiše (i igra se) sa konvencijama književnog realizma i novinarske zbiljnosti.

Parodija je savršen postmodernistički oblik u izvesnom smislu, pošto ona na paradoksalan način i uključuje u sebe i izaziva ono što parodira. Uz to, ona prisiljava na preispitivanje ideje porekla ili originalnosti, što je povezano sa ostalim postmodernim preispitivanjima pretpostavki liberalnog humanizma.

Odnos između fikcije i istoriografije je kompleksan, imaju mnogo sličnosti. Postmoderna teorija dovodi u pitanje razdvojenost književnog i istorijskog, jer oba načina pisanja
svoju snagu u većoj meri izvode iz verovatnoće nego iz neke objektivne istine
u pitanju su lingvističke konstrukcije sa konvencionalnim narativnim formama,
u jednakoj meri su intertekstualni, razvijajući tekstove o prošlosti unutar svoje složene tekstualnosti.

 


 

Iz djela: POETIKA POSTMODERNIZMA- Linda Hačion

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *