Hamida

Niče: O onima koji vjeruju u zagrobni život

Niče: O onima koji vjeruju u zagrobni život
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi oni koji veruju u zagrobni život. Delo jednog bolnog i napaćenog boga izgledaše mi tada svet. San mi izgledaše tada svet, i spev jednog boga: šaren dim pred očima jednog božanskog nezadovoljenika. I dobro i zlo i radost i žalost i ja i ti – šaren dim činjaše mi se sve, pred stvaralačkim očima. Hteo je tvorac da okrene glavu i da ne vidi sebe, – pa je stvorio svet. Opojna je radost za onoga što pati, da okrene glavu od svoje patnje i da zaboravi na sebe. Opojna radost i samozaborav činjaše mi se nekad svet. Ovaj svet, večito nesavršen, slika i prilika jedne protivrečnosti, i to nesavršena slika i prilika opojna radost za svog nesavršenog tvorca: – takav mi se činjaše nekada svet. Tako sam dakle i ja nekad bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi koji veruju u zagrobni život. Da li zaista s one strane čoveka? Ah, braćo, taj Bog što sam ga ja stvorio, bio je delo ruku čovečijih i nerazuma čovečijeg, kao i svi bogovi! Bio je čovek, tek jedno jadno parče od čoveka i od Ja: iz rođenog pepela i rođene žari došla je k meni, ta sablast, – i zaista vam kažem. Nije došla k meni. S one strane! I šta bi tad, braćo moja? Ja sam savladao sebe, svoje patnje, poneo sam svoj rođeni pepeo na breg, pronašao sam jasniji plamen za sebe. I gle! Sablast ustuknu ispred mene! Patnja bi bila sad za mene, i muka meni koji sam ozdravio, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene, i poniženje. To ja eto kažem onima koji veruju u zagrobni život. Patnja i nemoć – oni su stvorili sve verovanje u zagrobne živote; i onaj kratki ludi zanos sreće, koji pozna samo onaj koji najvećma pati. Umor, koji jednim skokom hoće da se surva, jednim strmoglavim skokom bedan neznalački umor koji već više neće ni da hoće: on je stvorio sve bogove i sve živote posle smrti. Verujte mi, braćo moja! To je telo počelo da očajava samo o sebi – ono je stalo da se odupire prstima zaluđenoga duha o krajnje zidove. Verujte mi, braćo moja! To je telo počelo da očajava o zemlji – ono je čulo kao da utroba bića njemu progovara. I tada je pokušalo da glavom probije poslednje zidove, i ne samo glavom, – da bi stiglo preko u »onaj svet«. Ali »onaj svet« je dobro sakriven za čoveka, onaj nečovečanski nečovečni svet koji je jedno nebesko ništavilo; a utroba bića i ne govori ništa čoveku, ili govori kao i čovek. Zaista vam kažem, teško je dokazati da ikoje biće,postoji, i teško ga je nagoniti da progovori. Recite, braćo, zar nije najčudnija od sviju stvari još ponajbolje dokazana? Da, ovo Ja, i protivrečnost i zbrka toga Ja, govore još ponajpravije o svome opstanku; to delatno, svesno, određujuće Ja, koje je mera i vrednost sviju stvari. I to najpravije što postoji, to Ja – ono govori o telu, i ono želi još telo sve i kad mudrije i sanja i poleće na skrhanim krilima. Sve pravije govori, to Ja: i što više govori, tim više ume da nađe reči i pohvale za telo i za zemlju. Novome ponosu naučilo me je moje Ja, njemu hoću da naučim ljude: da ne zagnjuruju više glavu u pesak nebeskih stvari, već da je nose uspravno, svoju zemaljsku glavu koja stvara smisao zemljin! Novoj volji hoću da naučim ljude: da žele da idu onim putem kojim je slepo išao čovek, i da kažu da je to dobar put, i da ne slaze više s njega i ne polaze stranputicama kao bolesnici i umirući! Bolesni i umirući počeli su prezirati telo i zemlju, i pronalaziti svetove nebeske i kap krvi koja isceljuje: pa još i te slatke i smrtonosne otrove, uzeli su od tela i od zemlje! Hteli su da pobegnu od svoje bede, ali su im bile zvezde predaleko. Tad zavapise: »O, bar da ima nebeskih puteva, da bi se moglo odmileti u drugi život i u drugu sreću!« – i tada pronađoše sebi svoje mudrolije i krvave napitke! Mislili su, da su izmakli svome telu i ovoj zemlji, nezahvalnici. A kome su imali da zahvale za zanos i nasladu toga svog izmicanja? Svome telu, i ovoj zemlji. Blag je prema bolesnima Zaratustra. Odista, on se ne ljuti ni na njihove pokušaje utehe i nezahvalnosti. Neka same počnu ozdravljati i prevlađivati sebe, i stvarati sebi jedno više telo! Ne ljuti se Zaratustra ni na onog, koji se diže od bolesti pa se još nežno osvrće za svojim praznoverjem, i noću u ponoć obilazi potajno grob svoga Boga: ali bolest i bolno telo za mene su još i suze njegove. Mnogo bolešljivoga sveta bilo je oduvek među onima,koji maštaju i nadahnuti su Bogom, žučno mrze oni onoga koji ide za saznanjem, i onu najmlađu vrlinu što se zove: slobodno priznanje. Oni se osvrću unatrag u tamna vremena: tada su dabome praznoverje i vera drukčije stajali; ludilo razuma bila je sličnost božanstvu a sumnja greh. Vrlo dobro poznajem ja te obraze i ta podobija božanstva: oni hoće da se u njih veruje a da je sumnja greh. Vrlo dobro znam i to, u šta oni sami najviše veruju. Zaista vam kažem, ne u živote iza smrti, i u kaplje krvi kuje isceljuju: nego i oni najviše veruju u telo, i njihovo rođeno telo za njih je stvar po sebi. Ali za njih je ono bolesna stvar: i rado bi iskočili iz kože. Stoga osluškuju da li će čuti gdegod kakvog zapovednika smrti, a sami propovedaju o životima posle smrti. Bolje vi slušajte, braćo moja, glas zdravoga tela: to je pošteniji i praviji glas. Poštenije govori zdravo telo, i jasnije, telo savršeno i uspravno: a ono kaže, da zemlja,ima smisla. – Tako je govorio Zaratustra

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *