Hamida

Malo ti je trebalo Vučiću!

Malo ti je trebalo Vučiću!
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

U septembru 2009. sam došao u Sarajevo. Put od Niša do Lukavice je trajao gotovo 10 sati. Putovao sam čitave noći. Stigao sam nekad rano ujutro. Na stanici me je čekala Selma, danas majka naše dvoje dece, Emila i Denisa. Stavio sam kofere u taksi i krenuli smo sa jednog kraja grada na drugi. Taksi je u jednom trenutku počeo da se penje uz nekakvo brdo. Išao je tesnim ulicama. Posle 20-ak minuta smo stigli. Selma je našla stan u Pofalićima. Znate oni Pofalići i Velušići (ispravno Velešići) gde nema puno srpskog življa.

Bila je to kuća, sa finim dvorištem. Mi smo bili u prizemlju. Sa prozora se pružao širok pogled na drugi kraj grada-na Grbavicu i Vraca.

Te dane pamtim po neverovatnoj sreći. Bio sam ponosan na sebe što sam ispunio svoju želju da se preselim u Sarajevo i započnem novi život sa Selmom.

U Sarajevo sam dolazio i ranije i sve ono što sam do tada znao o Sarajevu, bilo je sa raznih predavanja, odgledanih dokumentaraca, ali pre svega iz Selminih priča. Imala je svega osam godina kada je rat počeo, ali se dobro seća Ikar konzervi, ratne paštete, granatiranja i dana kada je njen otac bio ranjen na liniji.

U to vreme nisam radio. Selma se ubrzo vratila na posao, a ja sam ostajao sam u kući. Nisam mogao po čitav dan da sedim. Izlazio sam, šetao, gubeći se u nekim delovima grada koji mi danas izgledaju smešno.

Ubrzo sam pao u depresiju. Tih dana sam počeo da primećujem ožiljke koji su Sarajevu ostali od rata. Tragovi granata su bili gotovo svuda. U blizini kuće gde smo živeli, bio je spomenik poginulim vojnicima i jedna uništena kuća.

Svaki dan sam razmišljao o onome što sam slušao o Sarajevu. Bez obzira na sve, ja sam i dalje hodao po gradu. Ponekad sam susretao ljude koji hramlju, ili su bez jednog ekstremiteta.
Istog momenta sam pomišljao da su bili u ratu, ili su stradali kao civili. Ponekad sam imao utisak da me svi ti ljudi gledaju i osuđuju. Čak sam počeo da umišljam da me svi pitaju: Šta ti radiš ovde?!

Bio je to težak period za mene. Shvatio sam da suočavanje s prošlošću nije samo osuđivanje, čitanje, ili trodnevna poseta Sarajevu. Pre nego što sam došao, bio sam spreman da se suočim sa Sarajevom, ali zaista nisam znao da će biti toliko teško. Dodatno me je mučilo i saznanje da su Selma i njena porodica bili na spisku za likvidaciju. Nekim čudom su preživeli… I da, tada su živeli u Velešićima, onim čuvenim Velešićima.

Prošlo je pet godina od tada. Taj osećaj nikada nije nestao, samo sam naučio da živim sa tim i dobro mi ide. U međuvremenu sam upoznao puno ljudi, neki od njih su mi dobri prijatelji, Selma je rodila Emila i Denisa, a imamo i dva kredita. Puno lepih stvari se desilo u međuvremenu. Uvek se trudim da izbegnem temu o opsadi Sarajeva i ratu. Nastojim da budem čovek sa privremenim radom u Sarajevu… Čak me je i popis stanovništva “zakačio”. Izjasnio sam se kao Jugosloven, agnostik, čiji je maternji jezik romski, ali o tome neki drugi put.

S vremena na vreme se dešava da me neko isprovocira, pa ja raspalim po tatstaturi, ili onako face to face. Ali, sve se to fino završavalo. Kulturno i civilizovano, oštrim, ali odmerenim dijalogom, bez izlivanja besa.

Dok ovo pišem, pitam se, šta bi na sve ovo rekao Aleksandar Vučić? Voleo bih da pročita ovo.
A ako slučjno i pročita, postavljam mu jednostavno pitanje: Zašto ne želš da dođeš u Sarajevo na godišnjicu početka Prvog svetskog rata?

Znam, teško je suočiti se s prošlošću…

Da je onomad, kada je šetao Baščaršijom produžio malo dalje, pa se nekim busom odvezao na obližnja brda, video bi čitavo Sarajevo. Verovatno bi tada shvatio zašto je Sarajevo držano 4 godine pod opsadom. Zapravo, šta ja govorim, pa Vučić je bio na brdima, ali amnezija je čudo. Zna on kako je odande divan pogled na Sarajevo.

Na tim brdima su još uvek rovovi i pozicije odakle su gruvali topovi. Bio sam tamo, časna pionirska! Čika Jovo Divjak je bio sa nama. Obišli smo gotovo svaku tačku odakle je granatirano Sarajevo i svaka ima svoju priču.

Sa tih brda je gađana pijaca na Markalama. Gađani su i oni Vel(e)ušići i Pofalići, a gađana je i Vijećnica.

To što prvi ljudi Srbije neće na Vidovdan i prvi dan Ramazana doći u Sarajevo, ne menja ništa. Ono što piše na ploči ispisano je granatama Made in Srbija i to je fakat.

Odluka ove dvojice nije nikakvo iznenađenje, ali jeste povod da se otreznimo. Vučićeve naočare nisu dugo mogle dugo da skrivaju lice čoveka koji je juče lepio table sa natpisom: Bulevar Ratka Mladića.

Neke stvari su se promenile, ali uloge su ostale iste. Njihovo je da negiraju, a naše je da se suočavamo i živimo sa tim. Tako je u poslednjih 20 godina…

Za razliku od Vučića i mnogih pre njega, ja sam se suočio s prošlošću i imam dobre prijatelje u Sarajevu. Čak sam učinio neke dobre stvari za ovaj grad. Jednom sam odavde išao i na jezero Perućac, ali ne da plivam. Nosio sam gumene čizme, motiku i lopatu. Otkopvao sam prošlost koju Vučić danas negira…

Živim u Sarajevu i volim Srbiju, ali ne onu koju Vučić predstavlja. Raduje me što postoji takva.

Ja sam iz te Srbije!

 

Preuzeto sa Facebook profila  Dalibora Tanica

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *