Hamida

Kulturna integracija

Kulturna integracija
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

Početkom XX veka, industrijska sila je proširila svoju vladavinu na cijelu zemaljsku kuglu. Završena je kolonizacija Afrike, ostvarena dominacija u Aziji. Međutim, u vašarskim šatrama i pod metalnim kupolama već je na pomolu druga industrijalizacija: okomljuje se na slike i snove. Druga kolonizacija, ne više horizontalna već vertikalna, prodire u veliko Skladište koje predstavlja ljudska duša. Duša je nova Afrika, kroz koju film počinje da preseca puteve u svim pravcima. A pedeset godina kasnije, u velikom planetarnom telu stvoren je čudesan nervni sistem: teleprinteri, rotacione mašine, filmske i magnetofonske trake, radio- i TV antene u rojevima odašilju reči i slike; sve što se kreće po zemlji, sve što plovi, sve što leti prenosi novine i ilustrovane časopise; nema molekula vazduha koji ne treperi od poruka, a njih će neki aparat, jedan običan pokret rukom, odmah učiniti čujnim i vidljivim.

Ova druga industrijalizacija, industrijalizacija duha, i ova druga kolonizacija, koja pogađa dušu, napreduju tokom XX veka. Putem njih se obezbeđuje neprekidan
napredak tehnike, koja nije više orijentisana samo na spoljašnje usavršavanje, već prodire u unutrašnje biće čoveka i tu isporučuje svoju kulturnu robu. Istina, knjiga i novine su već bile roba, ali nikada kultura i lični život nisu do te mere bili upleteni u svet trgovine i industrije, nikada tajnoviti šapat sveta — nekada uzdasi sablasti, šaputanje vila, vilenjaci i vampiri, reči duhova i bogova, danas muzika, reči, filmovi preneti preko talasa — nije bio i industrijski proizvođen i prodavan na tržištu. Ova nova vrsta robe je ljudskija od svih, jer se tu prodaje na komad ljudska ektoplazma — romansirane ljubavi i strahovanja, srce i duša viđeni kroz »male vesti«. Problemi koje postavlja ta neobična noosfera što lebdi nad površinom civilizacije ubrajaju se u Treće probleme koji se javljaju polovinom XX veka.

Ti Treći problemi brzo sa periferije dolaze u centar savremenih pitanja. Ne mogu se svesti na već spremne odgovore. Njih može da ispituje samo misao u pokretu. To važi za Treći svet, za Treću industrijsku revoluciju (elektronsku, nuklearnu), za Treće sile (birokratsku, tehničku, mašinsku). To važi i za ono što možemo smatrati Trećom kulturom, kulturom koju rađaju štampa, film, radio, televizija, i koja se javlja, razvija i uzdiže naporedo sa klasičnim — religijskim ili humanističkim — i nacionalnim kulturama.

Odmah po završetku drugog svetskog rata, američka sociologija otkriva, ukazuje na tu Treću kulturu i naziva je: mass-culture. Masovna kultura, odnosno kultura stvorena prema masovnim normama industrijske proizvodnje, širena tehničkim sredstvima masovne difuzije (po jednom čudnom anglo-latinskom neologizmu: mass-media), obraća se društvenoj masi, tj. jednom džinovskom aglomeratu jedinki, skupljenih nezavisno od unutrašnjih struktura
društva (klase, porodice itd.). Termin masovna kultura, kao i termin industrijsko društvo ili masovno društvo (mass-society), kojima je kulturni ekvivalent, pogrešno ističe samo jednu od bitnih crta društvenog života; savremena društva možemo nazvati ne samo industrijskim ili masovnim već isto tako
tehničkim, birokratskim, kapitalističkim, klasnim, građanskim, individualističkim . . . Pojam masovan a priori je suviše uzak.
Pojam kulture može izgledati a priori suviše širok ako ga shvatimo u najstrožem značenju, etnografskom i istorijskom, suviše otmen ako ga shvatimo u izvedenom
i pročišćenom značenju — kultivirani humanizam. Kultura usmerava, razvija, kroti izvesne ljudske sposobnosti, a neke druge ugušuje ili odbacuje. Postoje
univerzalne kulturne činjenice, kao što je zabrana rodoskvrnuća, ali pravila i vidovi ove zabrane se razlikuju u raznim kulturama. Drugim rečima, s jedne strane, postoji jedna »kultura« koja, u odnosu na prirodu, određuje čisto ljudske osobine biološkog bića zvanog čovek, a s druge, postoje posebne kulture u zavisnosti od epoha i društava.

Možemo izneti sledeću postavku: jedna kultura predstavlja kompleksno telo normi, simbola, motiva i slika koji prožimaju jedinku, uobličavaju instinkte,
usmeravaju emocije. To prožimanje se ostvaruje putem mentalnih razmena projekcija i identifikacija, vezanih za simbole, mitove i slike kulture, kao i za mitske ili stvarne ličnosti (preci, junaci, bogovi) koje ovaploćuju njene vrednosti. Kultura praktičnom životu pruža imaginarna uporišta, a imaginarnom životu praktična; ona pothranjuje polustvarno, poluimaginarno biće koje svako nosi u sebi (u dubini svoje duše), polustvarno, poluimaginarno biće koje svako izlučuje iz sebe i kojim zaogrće sebe (svoju ličnost).
Tako nas nacionalna kultura, još od školske klupe, napaja mitskim i doživljenim iskustvima prošlosti, vezjući nas odnosom identifikacije i projekcije za otadžbinske
junake (Vercingetoriksa, Jovanku Orleanku), a i oni sami se identifikuju sa velikim nevidljivim, ali živim telom, koje, kroz vekove iskušenja i pobeda, dobij a
materinski lik (Majka-otadžbina, kojoj dugujemo ljubav) i roditeljski lik (Država, kojoj dugujemo poslušnost).


Iz djela: “Duh Vremena” , Edgard Moren

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *