Hamida

KULTURNA INDUSTRIJA

KULTURNA INDUSTRIJA
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

Da bi industrijska kultura postala mogućna, bili su potrebni tehnički pronalasci: kinematografija, a naročito bežični telegraf. Ti pronalasci su tako iskorišćeni
da su i njihovi tvorci često bili iznenađeni: kinematograf, aparat za snimanje pokreta, postaje plen spektakla,snova, dokolice; radio, prvo namenjen čisto utilitarnim svrhama, sa svoje strane postaje plen igre, muzike, zabave.Vetar koji te pronalaske nosi prema kulturi jeste vetar kapitalističke dobiti. Radi dobiti i zahvaljujući njoj razvijaju se nove tehničke umetnosti. Bez tog čudesnog podstreka kapitalističkog duha ovi izumi, bez sumnje, ne bi doživeli tako potpun razvoj i do te mere masovan. Ali pošto je jednom već uzeo zalet, ovaj pokret prelazi granice kapitalizma u pravom smislu reči; u začetku razvoja sovjetske države Lenjin i Trocki su shvatili društveni značaj filma. Kulturna industrija se razvija u svim režimima, kako u državnom okviru, tako i u okviru privatnog preduzetništva.

 
DVA SISTEMA
U sistemima zvanim socijalističkim, država je apsolutni gospodar, cenzor, direktor, proizvođač. Državna ideologija može, dakle, da igra glavnu ulogu. Ali, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama privatno preduzetništvo nikad nije sasvim prepušteno svom sopstvenom razvoju: država tu, u najmanju ruku, igra ulogu policajca. Od kulturne, suverene države, do države — policajca postoji skala prelaznih situacija. U Francuskoj se, na primer, država mesa u štampu samo u pogledu davanja prethodnih autorizacija, ali drži pod svojim okriljem nacionalnu agenciju za informacije (AFP); u oblasti filma ona odobrava i zabranjuje, delimično subvencioniše proizvodnju filmova, kontroliše preduzeća za proizvodnju filmova; na radiju ima monopol, ali toleriše efikasnu konkurenciju okolnih stanica (Luksemburg,Evropa broj I, Monte Karlo, Andora); na televiziji seti-udi da zadrži svoj monopol. Kulturni sadržaji se manje ili više bitno razlikuju zavisno od vrste intervencije države — negativne (cenzura, kontrola) ili pozitivne (usmeravanje, prilagođivanje domaćim uslovima, davanje političke linije) —
zavisno od slobodoumnijeg ili autoritativnijeg karaktera intervencije, zavisno od tipa države koja interveniše. Ne uzimajući u obzir ove promenljive vrednosti,
možemo reći da premda postoji podjednaka briga da se privuče maksimum publike i u privatnom sistemu (težnja za maksimalnom dobiti) i u državnom (politički
i ideološki interes), privatni sistem želi pre svega da udovolji potrošaču. Učiniće sve da zabavi, razonodi, u granicama cenzure.

Državni sistem pak želi da ubedi, vaspita: s jedne strane, on teži da širi ideologiju koja može da bude dosadna ili da razbesni, s druge strane, dobit ga ne podstiče i može da prezentuje vrednosti »visoke kulture« (naučne razgovore, ozbiljnu muziku, klasična delà). Privatni sistem je življi jer zabavlja. Želi da prilagodi svoju kulturu publici. Državni sistem je krut, usiljen. Želi da prilagodi publiku svojoj kulturi. To je alternativa između stare guvernante Anastazije, lišene svake erotičnosti i pin-ap devojke poluotvorenih usana.Ako za trenutak treba postaviti problem u normativnim terminima, nema, po mom mišljenju, izbora između državnog i privatnog sistema, već treba napraviti novu kombinaciju. U međuvremenu, u okviru iste nacije, putem konkurencije između privatnog i državnog sektora (u pogledu radija, televizije i filma) najbolje će se neutralisati njihovi najopasniji vidovi, a njihovi najzanimljiviji vidovi (kulturna ulaganja u državnom, neposredna kulturna potrošnja u privatnom sistemu) moći će da se razviju. Ovo, naravno, samo u ravni apstrakcije.

 

PROIZVODNJA — STVARALAŠTVO: BIROKRATSKO-INDUSTRIJSKI MODEL

I u jednom i u drugom slučaju, ma kako različite bile kulturne sadržaje imali, postoji koncentracija kulturne industrije. Štampa, radio, televizija, film su ultralake industrije. Lake po sredstvima za proizvodnju, ultralake po proizvedenoj robi: ona se drži na novinskom listu, na filmskoj traci, prenosi talasima, i u trenutku potrošnje postaje neopipljiva, jer je ta potrošnja psihička. Ali ova ultralaka industrija je organizovana po uzoru na tehnički i ekonomski najkoncentrisanije industrije. U privatnom sektoru nekoliko velikih grupa koje se bave štampom, nekoliko glavnih kanala radija i televizije, nekoliko filmskih kompanija koncentrišu proizvodna sredstva (rotacione mašine, studija) i upravljaju sredstvima masovne komunikacije. U društvenom sektoru, koncentraciju obezbeđuje država. Toj tehničkoj koncentraciji odgovara birokratska koncentracija. Jedan list, radio ili televizijska stanica su birokratski organizovani. Birokratska organizacija filtrira stvaralačku ideju, ispituje je pre nego što stigne do onoga koji odlučuje — do producenta, glavnog urednika. A ovaj opet donosi odluku oslanjajući se na neke anonimne razloge: eventualnu rentabilnost predložene stvari (privatno preduzeće), političku celishodnost (država), a zatim projekt poverava tehničarima koji sada na svoj način posluju oko njega.

I u jednom i u drugom sistemu »kulturna moć«, moć stvaraoca šansone, članka, filmskog projekta, zamisli za neku emisiju biva prignječena između te birokratske i tehničke vlasti. Tehničko-birokratska koncentracija sa svih strana pritiskuje masovnu kulturnu proizvodnju. Otuda težnje za obezličavanjem stvaralaštva, za prevagom racionalne organizacije proizvodnje (tehničke, komercijalne, političke)
nad invencijom, za razjedinjavanjem kulturne vlasti. Ali ta težnja, koju zahteva industrijski sistem, sukobljava se sa sasvim drukčijim zahtevom, koji potiče
iz same prirode kulturne potrošnje, i koji uvek traži individualizovani i novi proizvod. Industrija deterdženata stalno proizvodi isti prašak i zadovoljava se da povremeno promeni pakovanje. Automobilska industrija može samo da godišnje serije osveži tehnički ili u obliku, dok osnovne jedinice ostaju iste, razlika je u boji i ukrasima.

Ali kulturnoj industriji su potrebne nužno individualizovane jedinice. Film može da bude zamišljen po standardnim receptima (ljubavni zaplet, happy end), ali mora da ima svoj pečat, svoju originalnost, svoju jedinstvenost. Isti je slučaj sa radio-emisijom, šansonom. S druge strane, sredstva informacija,
masovna štampa svaki dan love novo, slučajno, događaj, što će reći individualno. Oni propuštaju događaj kroz svoje kalupe, da bi mu na kraju povratili jedinstvenost. Kulturna industrija treba, dakle, neprestano da premošćuje osnovnu protivrečnost koja postoji između njene birokratizovano standardizovane strukture i originalnosti (individualnosti i novine) proizvoda koji mora da isporuči. Sav njen rad se ostvaruje počev od ta dva antitetička para: birokratija — invencija, standard — individualnost. To je takav paradoks da se možemo upitati kako  je uopšte moguća birokratsko-industrijska organizacija kulture.


Odlomak iz djela :

DUH VREMENA (I)

Edgar Moren

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *