Hamida

DOSTA MI JE PRETVARANJA DJETINJSTVA SVOJE DJECE U MAGIJU

DOSTA MI JE PRETVARANJA DJETINJSTVA SVOJE DJECE U MAGIJU
Decrease Font Size Increase Font Size Text Size Print This Page

Odjednom, sinulo mi je: Mi ne treba da činimo djetinjstva naše djece magičnim. Djetinjstvo je samo po sebi magično, čak i kada nije savršeno.

Kad bi naše bake i prabake videle koliko toga moderne majke sebi natovaruju na vrat, mislile bi da smo poludele.

Otkada biti dobra mama znači provoditi dane osmišljavajući kreativne aktivnosti za decu, starati se da im sobe izgledaju kao iz kataloga Ikee i oblačiti ih u trendi kombinacije u kojima se sve međusobno slaže?

Ni za trenutak neću da poverujem da današnje majke više vole svoju decu nego što su naše prabake volele svoju. Mi samo imamo potrebu to da dokazujemo kroz besmisleno skupe tematske rođendanske zabave sa 18 vrsta glazura na kapkejksima i preterano razmetljivim poklonima.

„Ni za trenutak neću da poverujem da današnje majke više vole svoju decu nego što su naše prabake volele svoju.“

Nekoliko godina, i ja sam bila upletena u “Sve što možeš ti, ja mogu bolje” model roditeljstva, koji zahteva da pretražujete Pinterest kako bi našli najbolje ideje, besprekorno ih sprovedete u delo i onda dokaze u vidu fotografija podelite sa strancima i prijateljima putem blogova i Fejsbuk postova.

Odjednom, sinulo mi je: Mi ne treba da činimo detinjstva naše dece magičnim. Detinjstvo je samo po sebi magično, čak i kada nije savršeno. Moje detinjstvo nije bilo savršeno i mi nismo bili bogati ni u najluđim maštarijama, ali moji rođendani ipak su bili srećni jer bi mi došli drugari. Stvar nije bila u rođendanskim kesama, savršenim ukrasima niti bilo čemu tog tipa. Bušili smo balone, trčali po dvorištu i jeli tortu. Jednostavno. Ali kad se osvrnem na ta vremena, bila su čarobna.

Božić. Sa četvoro nas dece i ograničenim primanjima, moji roditelji mogli su možda da kupe dva poklona po detetu. Nije bilo specijalnih božićnih pižama niti mnogo ukrasa, ako ih je uopšte bilo. Nismo čak pravili ni keksiće. Ono što je to doba godine činilo prosto magičnim za mene kao dete bilo je gurkanje u istom krevetu sa mojom braćom dok nam se činilo da čujemo Deda Mrazove irvase na krovu. Trudili smo se da ostanemo budni, kikotali se i zamišljali naredno jutro, i to je bilo neizmerno zabavno. Čarobno. Nisam osećala da bi bilo šta nedostaje.

Ne sećam se da sam ikada pravila neke umetničke rukotvorine sa roditeljima. Kreativnim aktivnostima tog tipa bavila sam se u vrtiću i osnovnoj školi. Jedine “kreativne aktivnosti” kojih se sećam su one kojima se moja majka bavila u slobodno vreme. Brujanje njene šivaće mašine često me je uspavljivalo dok je ona pokušavala da zakrpi našu odeću ili je pretvori u ukrase za kosu koje je prodavala.

„Ne sećam se da sam ikada pravila neke umetničke rukotvorine sa roditeljima. Kreativnim aktivnostima tog tipa bavila sam se u vrtiću i osnovnoj školi.“

Kod kuće smo se igrali. Sve vreme. Posle škole, hodali bi do kuće od autobuske stanice, ostavili naše rančeve i mama bi nas izgurala iz kuće. Trčali smo naokolo sa komšijskom decom do večere. Danas su druga vremena i retki su oni koji se usuđuju da puste decu da se smucaju okolo, ali, čak i kada smo bili unutra, igrali smo se sa našim igračkama i video igrama. Pravili smo tvrđave od ćebadi. Gledali smo TV. Spuštali smo se niz stepenice na jastucima. Roditelji nisu bili dužni da nas zabavljaju. Ako bismo se usudili da kažemo da nam je dosadno, uvalili bi nam neki kućni posao.

Sa osmehom se sećam tih vremena. Još uvek mogu sebi da dočaram kako je to biti bezbrižan.

Naši roditelji vodili su računa da nam bude toplo i da ne budemo gladni, i s vremena na vreme osmislili bi neki specijalan događaj za nas (pica petkom uveče je bila naša kućna tradicija), ali običnim danima bili smo prepušteni sami sebi. Retko su se igrali sa nama. Osim povremene kutije od frižidera pokupljene ispred prodavnice tehnike, nismo dobijali igračke mimo rođendana i velikih praznika. Roditelji su bili tu za nas u slučaju da nam nešto treba ili se desi neka nezgoda, ali nisu bili naš osnovni izvor razonode.

„Roditelji nisu bili dužni da nas zabavljaju. Ako bismo se usudili da kažemo da nam je dosadno, uvalili bi nam neki kućni posao.“

Danas, roditelji su zadojeni idejom da je za decu dobro da im sve vreme budu posvećeni. “Šta ti treba, dragoceno moje čedo? Kako da ti detinjstvo učinim fantastičnim?” Ne možete da prošvrljate Pinterestom a da ne naletite na “100 ideja za letnje kreativne aktivnosti u kući”, “200 zimskih aktivnosti u kući”, “600 stvari koje možete da decom da radite leti”, “14 miliona ideja za božićno ukrašavanje dečje sobe”, “12 milijardi strategija za dolazak Zubić vile”, “400 triliona rođendanskih ideja”.

Roditelji ne čine detinjstvo čarobnim.Naravno, zlostavljanje i zanemarivanje ga mogu uništiti, ali za prosečno dete, magija je nešto što se podrazumeva i dolazi kao prirodan deo detinjstva. Magično je videti svet nevinim očima. Za petogodišnje dete, zima i igranje na snegu su magični. Uroniti u svoje igračke na podu dnevne sobe je magično. Sakupljanje kamenčića i njihovo držanje u džepovima je magično. Igranje sa granom je magično.

Nije naša dužnost da im svakodevno veštački proizvodimo uspomene.

„Roditelji ne čine detinjstvo čarobnim.Naravno, zlostavljanje i zanemarivanje ga mogu uništiti, ali za prosečno dete, magija je nešto što se podrazumeva i dolazi kao prirodan deo detinjstva.“

Sve ovo ne umanjuje važnost vremena provedenog sa porodicom, ali postoji velika razlika između truda da budete zajedno i truda da se osmisli “aktivnost”. Jedno je usiljeno i zasniva se na unapred zacrtanom cilju dok je drugo mnogo prirodnije i opuštenije. Pritisak koji roditelji osećaju da deci svaraju čarobna iskustva veoma opterećuje.

Kažu mi da sam kao petogodišnjakinja bila u Diznilendu. Ne sećam se toga, mada sam videla izbledele fotografije. Ono čega se sećam iz tog uzrasta je gusarski kostim koji sam ponosno nosila u Noći veštica, branje šljiva sa drveta ispred moje kuće, pravljenja poplave u bašti da bih vežbala skakanje sa kamena na kamen i igranja sa mojim psom na kućnom pragu.

“Najmagičnije mesto na svetu” u mom detinjstvu nije bio zabavni park; to je bio moj dom, moje dvorište, to su bili moji prijatelji, moja porodica, moje knjige i moj unutrašnji svet.

Ni najmanje se ne sećam ni putovanja za koje su moji roditelji verovatno mesecima štedeli: verovatno je za njih to bilo stresno iskustvo. “Najmagičnije mesto na svetu” u mom detinjstvu nije bio zabavni park; to je bio moj dom, moje dvorište, to su bili moji prijatelji, moja porodica, moje knjige i moj unutrašnji svet.

Kada od života pravimo holivudsku produkciju, naša deca počnu da se osećaju kao publika i njihovi apetiti za zabavom rastu. Da li stvaramo generaciju ljudi koji nisu u stanju da pronađu lepotu u običnom?

Želimo li da naučimo decu da je magija života nešto što se uručuje kao divno upakovan poklon – ili da je to nešto što svako otkriva sam?

Detaljno planiranje specijalnih događaja, svakodnevne kreativne aktivnosti i skupa putovanja nisu štetni za decu. Ali ako sve to činimo zato što osećamo pritisak i mislimo da je obavezno, vreme je da se zamislimo.

„Kada od života pravimo holivudsku produkciju, naša deca počnu da se osećaju kao publika i njihovi apetiti za zabavom rastu. Da li stvaramo generaciju ljudi koji nisu u stanju da pronađu lepotu u običnom?“

Detinjstvo bez rukotvorina sa Pinteresta može biti magično. Detinjstvo bez ijednog putovanja može biti magično. Magiju o kojoj govorimo i koju očajnički želimo da naša deca iskuse ne stvaramo mi i samim tim nije na nama da je pružamo. Nju deca otkrivaju u tihim trenutcima pored potoka ili ispod tobogana na igralištu kao i u nevinom smehu života koji je tek počeo.

Stalno slušamo o tome kako današnja deca ne vežbaju dovoljno. A možda najzakržljaliji od svih njihovih mišića je onaj za maštanje, jer tako očajnički pokušavamo da pronađemo recept za nešto što uveliko postoji.

Prevela: Jovana Papan

Izvor: Hafington Post

 

Detinjarije.com

Share This Post

Google1

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *